KAKO SAM (prateći uvide) IZLEČILA SVOJ ŽIVOT

Kad sagledam svoj život mogla bih ga grubo podeliti na tri dela,prvi bi se mogao nazvati SAN,drugi BUĐENJE a treći ŽIVETI U SVETLOSTI.

Prvi deo SAN - drage volje ostavljam iza sebe
za drugi deo BUĐENJE - kažem "Hvala ti Bože"
a treći deo ŽIVETI U SVETLOSTI - prvi koraci i prihvatanje života ispunjenog Čudima


SAN


Bila sam teško bolesna, osam godina sam bolovala od bubrega,bila u onom stanju pred dijalizu i skoro da su lekari digli ruke a moji izgubili svaku nadu...
Dogodilo se Čudo,ozdravila sam.... i to je jedna zanimljiva priča...
Radila sam u Livnici, na portirnici kao referent za prijem stranaka,tu zajedno sa portirima...
Napad bolova sam osetila 15 - tak min. pred kraj radnog vremena.Bilo mi je dosta lekara i lekova te sam odlučila...da ne odem u fabričku ambulantu nego...kući! Ako treba da umrem...neka umrem ali više ne idem kod lekara...
Sedela sam za svojim radnim stolom u portirnici koja je sva u staklu...radnici su izlazili sa posla a portiri predavali dužnost I i II smene...
Savila sam se od bolova,ruku obavijenih oko stomaka,onako zgrčena...i dosetila sam se da u tom portirskom stolu ima nekih novina...
Htela sam samo da dočekam kraj radnog vremena i da me niko ne pita ,šta mi je... i što ne idem kod lekara...
U stolu sam našla samo eureke ,izdvojila jednu, prelistala da nađem bilo kakav tekst i da mogu mirno da se sklupčam,kao da čitam...
Dok sam se ja tako mučila od bolova,ispred mene je stajao tekst sa naslovom "Bosiljak"...Čitam ja (od muke) i piše...leči bubrege,mokraćne kanale i jajnike...piše dalje...bere se u jesen,suši se...ja sam već zastala...kao da prepoznajem trenutak...onako začuđena tom koincidencijom (naravno tada mi ta reč nije bila poznata,tada je to bio samo osećaj)
Tog trenutka su ovako tekle moje misli..."Gde je jesen...dok ga uberem,pa osušim...Bože,sad da mi je...!"Istog trenutka sam čula glas jednog portira koji je ušao u međuvremenu,čula sam škripu njegovog ormarića i pitao me je nešto...čula sam samo..."Snežo da li ti treba..."dalje nisam čula jer me je jako bolelo...nije mi trebalo ništa...
U trenutku sam podigla glavu od novina i misli...moja sijalica se upalila..."Šta si me to pitao,Krsto?"
Izlazi Krsta i u rukama nosi veliku granu bosiljka.ja sam tog trenutka...gledala nemo...bez reči...dok mi je pružao bosiljak ... Bože...! Mislim da ni njemu nije bilo jasno moje ponašanje,ali dobro...
Ni meni nije bilo ništa jasno...bilo bi mi sasvim normalno da u tom portirskom ormariću sem uniforme,nekih cipela i ostalih drangulija se nađe neka flaša vinjaka ili rakije,ali bosiljak...
Kraj radnog vremena,uzimam taj bosiljak koji mi pruža,svoje stvari,eureku.u kojoj je recept za čaj...i trčim do autobusa...samo da sednem...boli me jako...
Oblio me je hladan znoj dok sam stigla do kuće,skuvala sam čaj...još uvek začuđena i kao u "transu".Sela sam ispred TV-a,umotana u ćebe i pijuckala sam bosiljak,gutljaj po gutljaj, sve po recepturi...
Počela je repriza noćnog programa,zadubila sam se u to pijuckajući čaj...odgledala emisiju,sklonila ćebe...pospremila kuću...pristavila ručak...i u jednom trenutku...kao da sam se trgla iz sna..."Bože...pa mene ništa ne boli..."
OD TADA. ME VIŠE NIKADA NISU ZABOLELI BUBREZI...ALI NIKADA...Samo jedna šolja čaja...
Naravno da sam bosiljka imala uvek u kući i na poslu.za "nedaj bože" ,nisam tada znala da mi neće više trebati...
Često sam se pitala:"Kako to 1 šolja čaja od bosiljka...pa toliko sam popila Uvinog čaja,lekova,nekih tečnosti što mi je spravljao dr.Vencel,poznati urolog i ništa? a samo jedna šolja...da bi brzo nakon svake takve misli rekla sebi "Ma nije važno...neću ništa da pitam...važno je da me više ne boli! Jadnica...plašila sam se da nešto ne pokvarim.
Dobro,tada sam imala 28 godina i nisam znala ništa...sem onog što su mi roditelji "servirali" svojim vaspitanjem (da ne kažem...dresurom)ali dobro...praštam i njima i sebi...
Prošlo je dosta meseci od tad...za jednim nedeljnim ručkom...ono supa,pa redom... ispala mi je kašika iz ruke...grunule su mi suze...tako iz ničega...Za stolom svi u čudu počev od mene...Ustajem od stola da me moja devojčica koja ima 8 god. ne gleda kako plačem,odlazim u sobu,teku suze,duša mi se razdvaja od tela...ne znam zašto plačem!
Plakala sam dva meseca...(znam kako ovo zvuči) neprekidno,kod kuće,na poslu...Poštedeli su me moji drugari,kolege portiri,misleći problemi kod kuće(a bilo ih je...)
Sedela sam u drugoj prostoriji portirnice i plakala , sve dok ne bi naišao neki stranac.Tada bi me onako molećivo zamolili, jer ne znaju jezik ,da izađem... naravno,obrišem suze,udahnem duboko i ...prolazilo je ...kao, prehlađena sam.
Naravno, da mi nije palo na pamet da idem kod lekara,smučili su mi se...a i šta bi im rekla...treba mi bolovanje...zato što plačem!

Dugo sam mislila da me je izlečio bosiljak!


BUĐENJE


Nakon suza...olakšanje i život teče dalje nekim svojim ustaljenim tokom...
Tu i tamo se prisećam svoje bolesti i u razgovoru sa nekim pričam o svom čudesnom izlečenju ali i dalje negde u meni ostaje isto pitanje bez odgovora,kako je to moguće...
Radim i dalje u Livnici,naslućuju se promene,muž nezaposlen a sa jednom platom se teško živi...
Razmišljajući šta bih još mogla da radim dodatno,pruži mi se prilika da se uključim u AMWAY,prodaja preparata baziranih na biljnim sastojcima za domaćinstvo.Svidela mi se koncepcija...preparati koncentrovani,ne zagađuju okolinu a najlepše od svega što sam čula na prezentaciji je bila rečenica "Koliko radiš - tolika je plata"...Poznavajući sebe,to je bilo ono što mi je potrebno a kad od mene zavisi...ni brige!

Moram ovde da dodam jedan svoj (kasniji) uvid.
Shvatila sam da svako "nađe lek protiv bolova",neko je alkoholičar,neko radoholičar...sasvim je svejedno!Ja sam spadala u ovu drugu grupu...bežala sam od stvarnosti,radila sam...da ne mislim...

Kako se ništa slučajno ne događa i sve ima svoje razloge,preporučili su nam knjige:Psihologija uspeha,Vođa u vama i sl. U svakom slučaju psihologija...sa jednom jedinom porukom...onako kako razmišljaš ili ono što očekuješ to se i događa...u smislu ako misliš da ćeš prodati dosta proizvoda tako će i biti...
Uključila sam se,prodaja je išla sasvim dobro,nabavila sam knjige i ono što sam iz njih shvatila, bilo je, da ja nemam problem kako da prodam robu ili nađem saradnike a to je onda značilo da sam ja od onih koji pozitivno razmišljaju,kad je reč o poslu.Nisam to posmatrala kao neki zakon,meni je to bilo normalno,ustvari nisam o tome uopšte razmišljala...
Htela, ne htela,meni se nametnulo razmišljanje o tome...ček,ček...ako je to psihologija, i ako je to zakon,onda se to ne odnosi samo na posao,znači...onako kako razmišljam,tako i živim i ono što očekujem...to će mi se dogoditi...To je bio prvi uvid,prva spoznaja...
Tako sam krenula u potragu za knjigama iz psihologije ali u drugom pravcu...
Čitala sam sve moguće što je mirisalo na odgovore koji su mi bili potrebni...

Interesantan je bio moj prvi susret sa Biblijom

Vaspitana sam, kao i svi u to komunističko vreme,kao ateista.Mene je, međutim, stalno privlačila ta najčitanija knjiga,Isusove poruke, crna misteriozna knjiga sa zlatnim slovima...a uvek me je privlačila misterija i ono skriveno...
Radeći na portirnici sam bila u mogućnosti da dozvolim prodaju knjiga ispred ulaza u Livnicu,pa sam tako uvek "čuvala" mesto na parkingu za jednog izlagača koji mi je iz zahvalnosti prodavao knjige na rate ali i omogućavao da neku knjigu pročitam i vratim.
I tako jednom, prilikom njegovog dolaska,prošetam se do njegovih kola,knjige su izložene i meni zapadne za oko Biblija...crni povez,zlatna slova i kupim je...na rate.
Sva srećna, otvorila sam je i počela da je čitam...kad ono...iznenađenje...pa ja tu ništa ne razumem!
Prelistavala sam je posmatrajući one brojke ispred teksta,misleći...mora biti da ima neka fora oko tih brojki,pokušavala sam da "provalim" kao,možda se ne čita redom,pa kao brojke tu znače neki redosled...da bih je na kraju uz psovku (priznajem) bacila...u besu...jer ništa ne razumem.
Kad me je prošao bes,podigla sam knjigu i smestila je kao ukras u mom regalu,pored onih knjiga koje smo i kupovali ranije,čitave komplete,da nam za to i služe...
Malo je istina ali se malo i šalim.Uvek sam volela da čitam samo nisam imala vremena,život je bio težak i mučan,počev od detinjstva ali i dalje kad sam se udala u 20-toj i postala majka,pored muža koji je bio nezaposlen(da ne kažem lenj da radi)a nije ni morao...živeo je sa ženom koja je bila srećna ...kad radi i kad je on nasmejan i kad je mir u kući a moja devojčica raste, ima i mamu i tatu!
Pošto mi je majka umrla kad sam bila beba,otac se oženio i zajedno sa njom otišao na rad u Nemačku,odrasla sam bez roditelja pod budnim okom maćehine majke.Sve mi je bilo zabranjeno,zato sam se i udala za prvog u koga sam se zaljubila i tada sam rekla sebi:"Moje dete će imati mamu i tatu",misleći da je dovoljno da budemo na broju!
To je prvi deo moje priče koji sam nazvala SAN,sanjala sam budna san o srećnoj porodici i davala sve od sebe da takvu i stvorim...gde su bili srećni svi osim mene...Radila sam 24 sata dnevno,bila supruga i majka i domaćica i referent i trgovac dok me snaga nije izdala,ustvari bubrezi...
Da se vratim, na temu...
Nisam odustala od Biblije pa sam tako čitala razna tumačenja,Istočnjačku literaturu,psihologiju....dok jednog dana nije bljesnula istina u mojoj glavi...Pa znam kako sam ozdravila...
Svejedno da li je neko vernik ili ateista ,mi svi imamo svoje molitve ili želje i uvek ih izgovaramo "Ja želim da budem zdrav" ili "ja želim da budem bogat" i to BUDEM odlaže uvek tu želju u budućnost...ostaje neostvarena!!!
Meni se dogodilo da sam u bolu,zavapila "Bože...sad da mi je..." i bosiljak se stvorio ispred mojih očiju...
Kada je ta spoznaja bljesnula u mojoj glavi,uzela sam Bibliju i ponovo doživela iznenađenje...razumela sam šta u njoj piše,to je prosto neverovatno...
A u njoj piše:"Imaće oči a neće videti..."(to mi se dogodilo); "Traži i daće ti se..."( i to mi se dogodilo) ,tako da sam od tada,od tog" bljeska" imala oči koje vide i mogla da čitam Bibliju,naravno ne shvatajući je bukvalno već u svakoj priči,tražeći smisao i šta je time Isus hteo da nam kaže!!!
Najvažnije od svega je ispravno izgovoriti svoju molitvu(želju) u sadašnjem vremenu a ja sam to učinila.
Sada znam da je to ustvari bio proces mog izlečenja:

Bolelo me je jako,od muke sam se obratila rečima (ne znajući da je to zakon) u sadašnjem vremenu...Čudo se dogodilo,bosiljak se stvorio tog momenta ispred mene...bila sam zatečena ,u to sam poverovala,jer je zaista bio čudan splet okolnosti...Poverovala sam...vera me je izlečila....
Za mene više nije postojala reč bolest ali...ono potisnuto je moralo da se oslobodi...zato su tekle suze...danima...


Sad za kraj, još jedan uvid koji se odnosi na prethodnu priču, a dogodio se posle 20.g. od tada.
Ponovo je u jednom trenutku mog života bljesnula istina ili spoznaja,da ništa nije slučajno!
Pre par meseci,pričajući nekome ovu svoju priču o bosiljku...upalila se opet ona sijalica pored moje glave.Bljesnulo mi je pred očima, ime i prezime portira koji mi je dao bosiljak.Čovek se zvao BOŽIN ( Bog ) KRSTA (Krst )

LIČNI RAZVOJ

Postoji mnogo napisanih knjiga o tome da u odnosu na to kako razmišljamo tako i živimo i kako naše misli utiču na ono što nam se događa.Sve su to dobre knjige, govore nam o onom što ne znamo, o zakonima koje sami stvaramo za sebe,dobre su u smislu da nam služe da shvatimo,da se probudimo,uče nas o tome ko smo jer sami to ne znamo.Čitajući ih, budimo se,shvatamo da živimo u iluzijama i dobro je, načinili smo prvi i najvažniji korak! Uvideli smo da nešto ne štima u životu kakav živimo, spoznali zakone i istine koje nismo znali i doneli najvažniju odluku u svom životu da nešto promenimo! I to je sjajno!!! Već se nekako bolje osećamo, trudimo se da pozitivno razmišljamo,da time privlačimo dobre stvari, da naš život najzad krene u pozitivnom pravcu!Tako se dosta vremena vrtimo po našem umu ili na mentalnom nivou i ništa se ne menja, sad nam tek nije dobro! Trudimo se da budemo pozitivni, da svakog dana tako razmišljamo - težak posao! Ništa se ne menja, naravno, jer se na mentalnom nivou samo stiču saznanja.Ako se, radeći na sebi, zadržimo na ovom nivou, misleći da se tu nalazi rešenje problema i da je dovoljno samo početi sa pozitivnim razmišljanjem i da će se svi problemi biti rešeni, onda ćemo i dalje biti u iluziji i neće nam biti ni malo lakše,baš naprotiv! Ovakvim pristupom,ignorišući svoje nezadovoljstvo,ili probleme u bilo kom vidu da su se ispoljili kod nas, samo potiskujemo još dublje negativnosti koje se nalaze u nama i tako smo sve dalje od sebe!
Čitajući knjige, učeći o sebi je samo prvi korak na putu spoznaje i ako se tu zaustavimo,to nam može poslužiti samo u tome, kada se nađemo u razgovorima sa svojim prijateljima ili bilo kim drugim, pa se povede tema,da delujemo načitano,da smo važni jer puno toga znamo.Tu se onda u tim razgovorima nametnu različiti stavovi i mišljenja,povodom onog što smo pročitali, da bi se na kraju sve svelo na to da nismo odmakli dalje od svog ega koji samo želi da bude u pravu,da se i dalje nalazimo u patnji ili bolesti,samo smo malo pametniji!
Naravno da svi koji se probude ( hvala bogu na tome ) prolaze kroz ove faze duhovnog napretka i rasta. Među njima sam, naravno i ja , pišem iz sopstvenog iskustva.Ne bih sve ovo uvidela da nisam patila,bila teško bolesna,čudom (za mene je to tada bilo čudo,jer sam bila nesvesna )ozdravila i od tada tragam za istinom i za sobom! :)
Istina i odgovori se nalaze u našim emocijama.One su za nas vrlo značajne jer kriju ključ za rešenje problema koji nas muče, bilo koje da su prirode , fiz.bolest, psihička stanja (depresija i dr.), nedostatak novca,međuljudski odnosi i svi ostali mnogobrojni i različiti problemi.Naučeni smo da potiskujemo svoje emocije,naravno one "loše", radost je prihvatljiva ali bi smo se tuge i patnje najradije odrekli, negde je zakopali (kad bi smo mogli! :) )
Sve što činimo je to da bežimo od emocija i borimo se protiv njih umesto da duboko zaronimo u ta naša osećanja,proživimo ih,pustimo ih da se oslobode, suze koje smo progutali kao deca sada treba da pustimo da teku.Svi smo vaspitani da potiskujemo, naši roditelji su nas tako vaspitali,ali nećemo ih kriviti, dali su nam najbolje što su znali,naravno da su i oni živeli u tim istim iluzijama.Neko mora da se probudi a to smo mi u ovom sadašnjem trenutku,za naše dobro i za dobro naše dece!
Kad zaronimo u osećanja,oslobodimo ih, bilo da je to tuga, pa se isplačemo ili je bes,svejedno,tada treba da se zapitamo,zašto ovo osećam?Šta treba da shvatim?Nakon toga treba da budemo otvoreni da prepoznamo odgovor kada nam stigne.Za ovo je potrebno da budemo češće sami sa sobom, u tišini, da možemo da čujemo svoj unutrašnji glas i potrebno je da budemo strpljivi prema sebi.Sve ono što smo usmeravali ili davali drugima, bili strpljivi sada treba da delić toga usmerimo prema sebi.Počinjemo da slušamo sebe,učimo kako da volimo sebe!
U onom istom vaspitanju koje smo dobili smo naučeni da volimo druge, da činimo ono što drugima odgovara,najmanje smo slušali sebe, sve u želji da budemo prihvaćeni,da drugi imaju lepo mišljenje o nama. Istina je da ti drugi nikad nisu zadovoljni,bilo šta da učinimo za njih, a i mi naravno,radeći protiv sebe! Isus je rekao "ljubi bližnjeg svog kao sebe samog", deo toga smo dobro naučili ali smo pritom sebe preskočili!
Ako smo se dovoljno okrenuli sebi, ka unutra, uronili u emocije,oslobodili ih,pitali se šta je to što treba da shvatim i ako nam se čini da odgovora nema,postoji mogućnost da uzroci zbog kojih se loše osećamo se kriju duboko u nama i sežu iz nekog prošlog života.Obzirom da nam nije dato da pamtimo svoje prošle živote, tako da nam je u tom slučaju, potrebna pomoć.(Naravno da postoje pomoćna sredstva I tehnike koje nam pomažu da se izborimo sa nesvesnim u nama …)
Radi se o tome da su svi potisnuti sadržaji ( iz ovog života) u našem nesvesnom,svaka ćelija našeg bića pamti sve one sadržaje kojih se više i ne sećamo i tako to potisnuto upravlja našim životom! Život nam, ako obratimo pažnju, stalno nameće iste probleme, kao da se vrtimo u začaranom krugu, sve dok ne shvatimo i ne naučimo lekciju u smislu gde grešimo.
Problen rešavamo tako što ga osvestimo,postavljajući pitanja,dobijamo odgovor, problem iz nesvesnog prelazi u svesno i jednostavno...nestaje! Kad shvatimo u čemu je stvar, kad osvestimo potisnuto iskustvo iz detinjstva, oslobodimo emociju koja je potisnuta zajedno sa proživljenim iskustvom, tada smo slobodni! Problem koji smo imali nestaje jer u nama nema onog potisnutog sadržaja, koji je upravljao nama.
Nismo ni svesni toga da mi donodimo odluke (a svakog dana ih donosimo,bile one velike ili male) i živimo uslovljeni upravo onim što nosimo u sebi. Na ovaj način upoznajemo sebe, otkrivamo problem, tako znamo na čemu treba da radimo,tako menjamo sebe i oslobađamo se!
Mi smo rođeni da se radujemo životu, duboko u nama je biće za kojim tragamo,koje upravo kroz ovaj proces upoznajemo,biće koje zna i želi da se raduje, samo što smo odrastajući, da bi smo sebe zaštitili izgradili zidove od potisnutih osećanja i loših iskustava
SADA KADA SMO SE PROBUDILI I POSTALI SVESNI TIH ZIDOVA,DONOSIMO ODLUKU DA IH TREBA SRUŠITI! POSAO KOJI NAS ČEKA NIJE LAK ALI SE SVAKAKO ISPLATI!!!
Ponekad sam sebi ličila na glavicu luka,ljušteći tako sloj po sloj tog nesvesnog i lila suze i oslobađala bol, jedan po jedan, nije bilo lako, bolelo je,ali to je jedini način da sebi pomognemo! Zahvalna sam što sam sve to osvestila,oslobodila se patnje,da mogu da se radujem upoznavajući sebe, shvatajući da taj trud nije bio uzalud,da je život lep!

O Rekonekciji

Rad na sebi je dugotrajan,spor, može da ppotraje ceo život.Naravno da će uvek pomoći pitanje "Šta treba da shvatim...?"Tehnika poput Regresije (povratak u trenutak traume) nas oslobađa ali i to je dugotrajan proces i često bolan.Došlo je vreme da ne moramo više da prolazimo kroz bol,to više nije potrebno ali i vremena baš nemamo napretek.
Pisaću o tehnici Rekonektivnog isceljivanja i Rekonekcije jer se mnogi nisu susreli sa ovim vidom isceljivanja.
Poznato nam je da funkcionišemo na četiri nivoa,fizičkom ,mentalnom,emotivnom i duhovnom.Rekonektivno isceljivanje nam služi da svoje biće dovedemo u ravnotežu.Za bolesne (a to su oni koji su dugo vremena bili izloženi ovoj neravnoteži) to znači ozdravljenje.
Istraživanja su pokazala da naše čelije sve pamte,svi sadržaji iz ovog i prethodnih života se nalaze zapisani u našim ćelijama i u auri.Svi misaoni obrasci,a znamo da su uglavnom, negativni, se nalaze u auri.
Naše ćelije sve pamte,sve ono što smo doživeli i potisnuli.Kako odrastamo,sadržaja za pamćenje je sve više i tako naše ćelije postaju sve gušće,tako postepeno stvaramo blokade energije u sebi koja više ne može nesmetano da kruži.Za početak je to osećaj da nam je dosta, da "pucamo po svim šavovima".Ako dovoljno dugo ne poradimo ništa sa ovim osećajem, na dobrom smo putu da se razbolimo.A i šta bi smo radili, kad ne znamo,niko nam nije dao uputstvo za upotrebu svog bića, kad smo rođeni!)
Ovaj sistem potiskivanja nam je služio dok smo odrastali,štitio nas je od bola,da preživimo.Sada,pošto smo dovoljno odrasli i ta bol više ne može da nas ubije, ona želi da se oslobodi,zato nas telo boli,ono nas opominje...
Naravno,ono čemu su nas naučili,kada nas nešto boli, je da se obratimo lekaru.Lekovi, koje će nam lekar prepisati, će pomoći da se ta bol ponovo potisne i relultat će biti kratkotrajan.Nakon izvesnog vremena ćemo ponovo imati istih problema.
Prilikom Rekonektivnog isceljivanja se naše čelije oslobađaju ovih negastivnih zapisa i potisnutih sadržaja.Nije potrebno više da prolazimo kroz bol,dosta smo patili.Naše ćelije postaju manje guste,prosvetljuju se.Nestaju blokade energije i ona može nesmetano da kruži.To je naše zdravlje.
Lična Rekonekcija je važna,radi se jednom u životu!Kroz ovaj proces se oslobađamo svih strahova i osećaja krivice kojima smo bili uslovljeni do sada.Iz te uslovljenosti smo donosili odluke.Uglavnom ih nismo ni donosili,one dobre,koje služe napretku iz straha da nećemo uspeti.Menja nam se život iz korena, to je onaj osećaj duboke ispunjenosti, kad osećamo mir u duši i znamo da je sve u redu!Problemi,koje smo imali do tada se samo sklone iz vidokruga.Tačno znamo šta hoćemo i onda nam se i ukazuju prilike za to!Ovo pišem iz sopstvenog iskustva.Moj život se promenio nakon susreta sa ovom energijom.
Lična Rekonekcija je mnogo više od toga što sam prethodno napisala.Mogu pisati o tome da je to povezivanje lanaca DNK ili o povezivanju niti,ali šta to zapravo znači praktično?
Upravo to, da smo u skladu da sobom, da osećamo mir u duši,da postajemo drugačiji.Nema više onog potisnutog u nama čime smo bili uslovljeni,jednostavno smo oslobođeni,budimo se radosni...
Iskustva su nam drugačija,drugačijim očima gledamo na život.Problemi koje smo imali su nestali,jer smo se mi promenili...
Vraćaju nam se naše "moći" koje smo davno izgubili,jača osećaj intuicije,lakše čujemo taj naš unutrašnji glas koji je tu ustvari da nas vodi,budi se "vidovitost",to je onaj osećaj.kad znamo...Ako zvoni telefon, ne da znamo ko je , nego i šta hoće!

Rođeni smo da se radujemo i to nam je jedini zadatak! Lep je osećaj,naravno kada se oslobodimo svih potisnutih sadržaja koji nas drže u patnji,kada znaš da je uvek sve u redu! Srećna sam zbog toga što je sve ono, što sam doživela, poslužilo tome da shvatim i upoznam sebe, samim tim da razumem druge i da ono što sam "naučila" može da pomogne onima koji su se probudili i shvatili da im je dosta i da žele promenu!

"Neka bude svetlost..."